Prezime posle udaje: Lični izbor, tradicija ili kompromis?

Pitanje da li će žena promeniti, zadržati ili dodati prezime nakon udaje jedna je od onih tema koja uvek izaziva žustre rasprave. Iza naizgled jednostavne birokratske procedure krije se širok spektar emocija, ličnih istorija, porodičnih očekivanja i društvenih normi. Za neke je ovo pitanje simboličnog jedinstva i pripadnosti novoj porodici, za druge je suštinski deo ličnog identiteta koji ne žele da menjaju, a za treće je praktična stvar oko koje se ne treba previše zamarati.

Osećaj pripadnosti i lični identitet

Mnoge žene doživljavaju svoje devojačko prezime kao neodvojivi deo sebe. "Celog života sam se tako zvala, to sam ja", kaže jedna od sagovornica. Posebno je to izraženo kod onih čije je prezime retko, specifično ili ga povezuju sa postignućima i profesionalnim identitetom. Promena prezimena za njih može da izazove osećaj gubitka, kao da se odriču dela svoje ličnosti i istorije. S druge strane, za neke žene, posebno one koje imaju teške porodične odnose vezane za očevo prezime, uzimanje suprugovog prezimena predstavlja oslobađajući čin, simbol novog početka i prekida sa lošim uspomenama. "Jedva sam čekala da se rešim tog prezimena", iskreno priznaje jedna udata žena.

Često se postavlja i pitanje: Zašto bi se samo žena odricala svog prezimena? Ako je prezime toliko važno kao znak poštovanja i jedinstva, zašto onda muškarac ne bi mogao da uzme ženino? Ova logika vodi ka razmišljanju o ravnopravnosti i suštinskom značaju braka kao partnerstva. Kako jedna učesnica rasprave primećuje: "Brak je sve, samo ne jedno prezime". Istinska vrednost, po njenom mišljenju, leži u ljubavi, poštovanju i skladu, a ne u papirima i prezimenu.

Porodični pritisak i društvene norme

Iako je zakonom dozvoljen bilo kakav izbor - zadržavanje sopstvenog prezimena, uzimanje muževljevog ili dodavanje istog - realnost je da se na mnoge žene vrši pristisan pritisak, kako od strane budućeg supruga i njegove porodice, tako i od šire okoline. Priče o prekinutim veridbama ili burnim reakcijama svekrve i svekra nisu retkost. U tradicionalnijim sredinama, insistiranje na istom prezimenu za celu porodicu često se tumači kao dokaz poštovanja prema mužu i njegovoj lozi.

Ovakav pristup mnogi doživljavaju kao zastareo i patrijarhalan. "Zašto bih ja trebalo nekome da dokazujem poštovanje samo prezimenu? Poštovanje se pokazuje svakodnevno, postupcima", postavlja se retko pitanje. Tu se javlja i paradoks: ljudi koji najviše insistiraju na zajedničkom prezimenu kao simbolu trajnog braka, često su isti oni čiji se brakovi kasnije raspadnu uz viku i tuču. "Tragično je i komično u isto vreme", primećuje jedna sagovornica.

Praktični aspekti i život sa decom

Jedan od najčešćih razloga za uzimanje muževljevog prezimena jeste želja da se celokupna porodica - otac, majka i deca - preziva isto. Ovo se često navodi kao praktično rešenje koje izbegava konfuziju, posebno u situacijama poput putovanja sa decom ili upisa u školu. Ipak, važno je napomenuti da i kada se majka i deca ne prezivaju isto, zakonski postupci (kao što je putovanje sa detetom preko granice) zahtevaju saglasnost oba roditelja bez obzira na prezime, što čini ovaj argument manje bitnim nego što se čini.

Neke majke, pak, snažno žele da i njihovo prezime bude deo detetovog identiteta. "Zašto bi samo očevo prezime bilo važno? Ja sam ga rodila", ističe jedna buduća majka. Dileme oko toga da li dete može da nosi dva prezimena i kako će se to odraziti na buduće generacije (hoće li unuče imati četiri prezimena?) dodatno komplikuju odluku.

Kompromis u vidu dvojnog prezimena

Dodavanje muževljevog prezimena uz sopstveno predstavlja popularan kompromis za mnoge savremene žene. Na taj način se, kako kažu, ne odriču svog identiteta i korena, ali istovremeno prikazuju povezanost sa novom porodicom. "Htela sam da zadržim ono što sam bila, ali i da prihvatim ono što postajem - supruga i majka", objasnjava jedna udata žena.

Međutim, ova opcija nije bez izazova. Ponekad se dva prezimena ne uklapaju fonetski ili su predugačka, što otežava svakodnevno korišćenje. Takođe, administrativni postupak promene dokumenata je podjednako naporan, bez obzira da li se prezime potpuno menja ili se samo dodaje. Neke žene se, nakon što su dodale prezime, ipak predomisle i vrate svoje, što ponovo vodi ka birokratskim procedurama.

Zaključak: Svetlost tolerancije i ličnog izbora

Kao što jedna od učesnica rasprave lepo rezimira: "Mene lično ne ugrožava niko sa svojim prezimenom, bez obzira da li je zadržao, promenio ili dodao. Nití su žene koje su zadržale svoje prezime sebične, niti su jadne one koje su uzele muževljevo - sve dok je to njihov lični izbor." Upravo je u tome poenta. Ova tema je ogledalo šireg društvenog stanja - netolerancije prema različitosti i teškoće da se prihvate individualni izbori koji odstupaju od uobičajenog.

Svet bi bio strašno dosadan da su svi isti. Ljubav, poštovanje i istinska povezanost u braku ne mogu se svesti na zajedničko prezime. Oni se grade svakodnevnim trudom, razumevanjem i podrškom. Najvažnije je da se partneri međusobno poštuju i da odluka o prezimenu bude rezultat iskrenog dogovora, a ne pritiska, straha ili slepog poštovanja tradicije. Na kraju krajeva, kako je neko rekao, "ako se ljudi slažu, nebitno je kako će se ko prezivati. Ako se ne slažu, džabe i isto prezime".